Бог любви не понимает

Отрекаюсь от вечности,

пересекая мосты, охватывающих момент

и вспоминаю сквозь слезы,

как две тысячи лет назад

маленькая  рыбацкая лодка на Неве,

мечтаний полна, и ты

и мои руки,

с нежностью к любви ползли.

Тысячей мостов

которые не существуют,

в наших глазах в ночи растут,

объединяют людей и Богов ,

в только одну жизнь,

что мечтание понимает,

и нам нужна только

молитва одна,

чтобы понять друг друга навсегда.

Утром и вечером, когда розы пахнут

сказки о свободе,

которые в России еще пишет душа,

миллионы людей носят в руках,

эти сказки как факел жизни.

миллионы людей, что не верят в Бога

но верят в хождение по воде

по озеру Ладога,

верят,

как миллионы глаз,

одной любовью зажгут пламя,

на землю на небо назад

смогут  вернуть тебя,

когда верим друг в друга.

И лишь в сумерках,

потаенные уголки и великие проспекты

и эти розы с запахом свободы,

пьяницы купают в отверженной русской любви,

своими мокрыми очами,

как с намокшими крыльями

птица, пойманная в другом мире,

и шепчет–Дорогой мой, родной,

Словенская душа еще Нечто имеет.

Бог не понимает любовь  такую,

как мокрые, усталые очи девушек, что читают

Бояшова и Пелевина в метро

Между Невской и Пионерсокой,

Больших арок триумфальных,

на входе в душу града,

как большие ожидания, что спрашивают

где герои, о которых сердце сожалеет

и эта нежность, что скучна

если за ней не умереть.

Не спрашивай никогда

сколько стоит эта нежность,

с плеч кого-то мы упали на первой пробе

и первые знаки непонимания любви —

русские романы по комнате,

разбросаны были,

и водка в полночь безо льда,

и после первого поцелуя долгая тишина,

потому что уже холодно, когда дрожишь

над Тучковым мостом

пиша о любви как об правде,

что редко вспоминается,

о которой давно уже

все сказал граф Толстой.

Когда бредем по лабиринтам счастья,

Забудем нить, совесть и хлеб,

душа назад не хочет, 
из объятья рваться,

в которых нежность писк,

и от сильного желания

дымиться все,

желаю для Бога в душе боль,

потому что сердце словенское не понимает.

Мне стыдно перед памятником Пушкина,

Перед домом, где он учился,

На месте, где его глаза ранены навсегда,

На улице где, он действительно любил,

Мне стыдно, что когда-либо думал,

Что для любви,

кроме женщины, еще что-то другое нужно.

П.С.

Бог Любовь не понимает,

даже с тысячью и тремя лицами

наоборот

в церквях было бы в сто раз больше

икон  блестаящих, женщин святых,

чем святителей.

Перевод с сербского языка:

Нера- Легац Рикић

Александр Кузнецов

Бог не разумије љубав

Одричем се вјечности
тражећи тренутке загрљених 
на мостовима Петрограда,
да се присјетим себе кроз сузе
прије пар хиљада година
мали рибарски чамац пун сна,
на Неви и ти,
и моје руке и чете њежности
што ка љубави, по теби пузе.

Хиљаде мостова и снова који не постоје
у нашим очима расту ноћу,
спајајући народе и Богове,
у бар један живот који разумије машту,
у бар један лијек
за неизлијечиву Јесењинову самоћу,
у бар једну молитву која је довољна
да се разумијемо заувијек.

Ујутру и увече руже замиришу
на бајке о слободи
које се у Русији још душом пишу,
и милиони људи носе те бајке у рукама,
као бакље живота
Милиони људи који не вјерују у Бога
али вјерују у ход по води
преко језера Ладога,
вјерују да милиони очију
што једном љубављу заједно пламте
могу да те, на земљу и на небо врате
кад се вјерује у друга.

А у сумрак,
скривене ћошкове и највеће булеваре
и те руже с мирисом слободе,
пијанци окупају у луду, руску љубав,
својим мокрим очима као мокрим крилима
птица, заробљених на неком другом свијету,
уз шапат - Драги мој роде,
Словенска душа још оно Нешто има.

Бог не разумије ту љубав
као мокре, плаве очи дјевојака које читају
Бојашева и Пелевина у метроу
Између Невског и Пионирскаје,
велики славолуци на улазима у душу града
као велика очекивања што питају,
гдје су хероји због којих се срце не каје,
и она њежност што бива досадна 
ако се због ње не умире.

Не питај никад колико кошта та њежност
са нечијег срца, отпали смо на првој проби,
и први знаци неразумјевања љубави
били су увијек,
руски романи разбацани по соби,
и водка у поноћ без леда,
и дуга тишина послије првог пољупца,
јер већ је хладно кад дрхтиш
над Тучковим мостом
пишући о љубави, као о истини
која се ријетко среће и спомиње,
јер давно је све то рекао гроф Толстој.

Кад те поведем у лавиринте среће
Заборави клупко, савјест и мрвице,
душа назад неће
из загрљаја у којем њежност шкрипи,
и сва се од превелике жеље пуши, 
желим да због нас Бога боли у души
јер не разумије ово словенско срце.

Срамота ме,
пред спомеником Пушкина,
Пред кућом у којој је учио,
На мјесту гдје су су му очи вјечно рањене
остале пуне поноса и дима
У улици у којој је заиста љубио,
Срамота ме што сам икада мислио
Да нешто више, изнад љубави има,

Да је за љубав потребно нешто више сем жене.

п.с.
Бог не разумије љубав,
ни с хиљаду три лица
у супротном у црквама било би сто пут више
икона блиставих светица од бркатих светаца.

Санкт Петербург, Мај 2014.

Aplauz za nježnost

Aplauz za one najhrabrije pjesnike,

što se nisu plašili s mostova da skaču,
u nečije srce,

Aplauz za vještice 
hrabre koje su otele najljepše bajke

princezama koje su vježbale da plaču.

Aplauz za one koji su s uma sišli

tražeći trenutak i korak do nemogućeg,

Za najveće sanjare koji su svemir obišli

Sanjajući kod iste kuće.

Aplauz za one koji su znali da prezime

Nebrojene, hladne zime,
uz dimnjake što se od snova dime

Čuvajući par toplih želja i svoje ime,

Beskrajno vjerno uz tuđe prezime.

Aplauz za one koji su bili

Nečija tajna bijela i čista kao snijeg

Tajna sva od zanesenosti bez zagrljaja

u zime kad je najhladnije bilo,

biti nezagrljen.

Aplauz za one

Koji su znali da poklone

Više lijepih riječi nego što su dobili,

Aplauz za najposebnije,

dobre poljupce

koji su dobrotu dobrih ovom svijetu rodili.

Aplauz za one

koji su znali da nježnosti tone

istresu iz srca,

da svaku prazninu koja mrakom diše

napune komadima novih sunca,

za one koji znaju da ljubavi

nikad previše

kao ni prijatelja, kao ni sunca.

Aplauz za one koji znaju da maštaju

i usred pjesme da zaplaču,

Aplauz za one koji praštaju

i znaju od sreće da nas rasplaču.

Aplauz za one

vješte majstore

što umiju srce da poprave kad ga slome,

Aplauz za one,

dobre lopove

Što umiju dušu da ukradu i poklone.

Aplauz i za one što amaterski vole,

koji su napravili umjetnost

od dodira dvije obične kože,

Aplauz, jer njih nikad neće da bole

putevi srca kojima se dva put ne može.

Aplauz

za mudre među ludima,

Za dobre među ljudima,

Za nježne među grubima,

Aplauz

za jezik među zubima,

za usne na očima,

na usnama ,

na grudima.

Aplauz za one

koji su najviše srcem ljubili

vječno naivno kao sjedokosa djeca,

koji su svoju starost izgubili

još u petom osnovne

penjući se do mjeseca,

Aplauz njihovim djetinjastim srcima i očima

iza kojih se čitavog života kriju,

Aplauz, molim vas za one

koji nerazumne razumiju,

I veliki aplauz za one

koji nas kad je najteže, najlakše razumiju.

Iskrenost

Ne idem više na pjesničke večeri,

tamo više nema pjesnika

koji su dovoljno hrabri

da ne traže da ih neko razumije

neke očajne, uplašene nježne duše

kao cvjeće s muzejskih slika

trude se da ih neko primjeti, čuje,

tamo više nema pjesnika.

A ja sam previše svoje hrabrosti

potrošio, jer se nisam plašio

da herojski razumijem

tuđe strahove,

i da svojim snovima

najveće tuge plašim i zbunjujem,

praveći od njih nasmijanu djecu i krovove

koji su od sreće letjeli.

Razbivši zube zadnjim

od poezije pjanim,

svilenim tugama

zaslužio sam za svaki rođendan

po jedno proljeće .snažnije,

smušeno od sreće što je moje,

a u jesen bi se rastajali onako dugo,

zagrljeni drugarski,

glumeći da je sve drugo važnije,

tražeći malo razuma da preživimo san.

Nema više pjesnika koji prodaju ljubav

u parkovima, na ćoškovima mašte,

a zauzvrat da ništa ne traže,

ako im bar poljupcima ne plate,

ne odazivaju se ni na svoje ime

al' ako se laže,

nek se bar iskreno laže,

za nekog ko razumije, ko me predosjeća

u meni izgorila proljeća

na uzbunu istine dime.

Dok su se neba polovila

u našim očima

ostavljajući prolaz do jednostavnosti

žmirili smo na jedno oko

i zbog straha i radosti,

pravdajući laži budućih  majki i očeva

napravili ovaj komplikovani svijet.

Grmljavine naših srca

su se udavile čelikom

kojim smo armirali svoje male snove

za zemlju,

sanjajući da budemo nešto veliko,

udvoje,

potcjenivši mogućnost zagrljaja

i njegovu želju,

prestigli smo svoje duše daleko.

Bez ćutanja i lutanja dušama

nekad smo umjeli u rimi i duetu

Oprosti,

na iskrenosti,

to je jedina poezija

koju razumijem na ovom svijetu.