Avgustovsko veče, letnja jara, topi se asfalt na autoputu izbledelog bratstva i jedinstva dok ulazimo u Srbiju iz Slavonije. Povratak kući nakon više od pola godine zime i prolećnih mrazeva Finskog zaliva. Na benzinskoj stanici, prvi udah u svojoj zemlji, kad ono opori miris svinjaca, kreće pomesan s isparenjima nafte i deteline– energija Srema. Miris slobodnog Srema nastavlja još par kilometara da se uvlači kroz prozor, zbijamo šale o otadžbini, a u duši ipak nešto toplo, svetlo, što može da razume samo gastarbajter koji par meseci nije video svoj sokak, a detinjstvo mu povremeno na svinjce mirisalo. Nema tih dolara, ni rubalja da kupe taj osećaj slobode i radosti slobodarske duše Obrenovićeve svinjarske Srbije, iznikle na obalama Save.
Pola godine kasnije, zima, predsednik Rusije i Srbije sede u Beogradu, Palata, i ruski predsednik gleda u vezeni tepih i kaže- Imate svinju na tepihu, zanimljivo. Kaže iznenađeno gledajući motiv praseta na našem tepihu.
Smejemo se zabezeknuti sa Rusima u Peterburgu kao onda na autoputu, zapahnuti mirisom svinjaca. A nesvesni koliko je svinja bila poštovana i slavljena kod starih Slovena i Tribala, koliko je svinjskih života palo za sreću, slobodu i osmeh našeg naroda. Mnoge je svinjska mast ranjenike zalečila i kao luča gorela i sijala u mraku vitezima srpskim i vizantijskim, i put ka slobodi podmazala dok su gonili osmanlije pod mesecom.
Godinu dana ranije, s prolećem posetismo s prijateljima najveci i najlepsi muzeju Rusije u severnoj prestonici, Ermitaž. Vodič odmah na početku reče - ovaj ulaz muzeja je bio palata grofa Save Vladislavića, iz Hercegovine, savetnika Petra Velikog. Dve hiljade kilometara od Srbije, kao sveznajućeg gimanzijalca stiže me skrivena istorija Srbije kao svinja na tepihu u palati Srbije.
Sava Vladislavić beše poznati trgovac i diplomata hercegovačkog porekla, i dubrovackog obrazovanja koji je postigao diplomatski dogovor o vecnom miru između Kine i Rusije. Kao spomen na te godine, sagradio je grad Troickosavsk na granici sa Kinom, danas Mongolijom. Troickosavsk se ne baš slučajno nalazi blizu najvećeg slatkovodnog jezera na svetu, Bajkal. Naselje je grof posvetio drugom malo davnijem Savi, knezu Zahumskom – Rastku po kom su mu roditelji i dali ime.
Zamislite tamo negde, daleko kod Mongolije grad sa imenom Svetog Save. Još zanimljivija činjenica jeste da je Vladislavić voleo da sluša opere Vivaldija sa kojim se i družio borevići u Veneciji, te mu je Vivaldi i posvetio jednu. .
Taj Sava ostaviće lepe utiske o umnosti i manirima južnih Slovena, ruskoj carskoj porodici i zadužiti ih unapred da budu tu kad Srbija bude spremna da ustane i sa Karađorđem i sa kraljem Petrom.
Istog leta, srete me jedan drugi Sava u Kijevu, gde je već uveliko u vazduhu par godina, ruska duša nedobrodošla . Nekolika dana u Kijevu je potrebno da shvatite da su nam ovi mali Rusi još bliži govorom i mentalitetom od severne braće, kao i da razumete tu bol i prezir izraslu od devedesetih u zanemarenoj poniženoj, pravoslavnoj duši velikih ratnika. Prijatelj s juga Ukrajine mi pominje i pokazuje video od jedne pesme koja je popularna nedavno pre odvajanja Krima- peva je ukrajinka na srpskom o Komandantu Savi.
Preko Bosne i mora zna ga zemlja sva... Pesma posvećena partizanskom komandantu Kovačeviću koji je sa partizanom Bakićem jurišao i oslobađao crnogorske varoši. Ukrajincima se ta pesma dopada jer nosi motive i melodiju orignalne pesme o ruskom partizanu. Odmah me to podseti kad nam se referen te pesma vrteo na onom evropskom prvenstvu koje je vodio Santrač. Vraća se onaj prizor navijača dok viču bosančerosu, raspojasani dodaj loptu, dodaj, ali Savo neće da doda kao i mnogo puta do tad već zakucava gol uvek kad je trebalo da vrati nadu.
Biva tako uskoro i u onoj debati s budućim predsednikom Srbije isti Savo zakucava veliku istinu pitanjem- Da li vi stvarno mislite da ste vi jedini u pravu,i da jedini znate put. Godine što dolaze pokazaće da je bio u pravu i potrajaće to čitavu deceniju, ali ne i da jedini zna taj put bolje od onih koji žele srpsko zlato, i južne krajeve cara Lazara.
Prolaze godine i Jedini u Pravu gura sve ideje što mu se dopadnu kad se kod jedne šume, jednog mosta pojavljuje novi Savo s kosovskim naglaskom. Policija ga iznosi kao zavezan panj sa mosta i unosi u istoriju otpora režimu. Doktor Savo kao Doktor No za ljubitelje stripova, sve rešava blokiranjem naglosti i bahatosti kapitalističkog nemara jednom idejom i rečenicom - Ne može.
Kao da ta ideja ulazi u čitavo jedno pokolenje u klupama, odraslo u digitalnom svetu, piksela i bežičnih podataka, pokolenje koje sve više žulja nepravda, nejednakost i neljudskost, a izrasla u izobilju. U Vojvodini u jednom selu čini se da ih više žulja ta nepravda. Savino Selo od komandanta Kovačevića naseljeno plemenom svetlih Vasojevića, svakog dana staje oko podne da podseti da nepravda ne prolazi i da podržava mladost. Mladost koju zovu Z generacija, onlajn zumeri , ona koja ne zna gde i koliko će da uči, radi i voli, ali zna da neće puno da trpi i ćuti, kao prababe i pradede im u logorima.
glavi lebdi onaj miris svinjaca Srema. Pitam se kako će njega da digitalizuju da bude moderan, jer bez njega Srbija nije ona - slobodna. A na begradskom radiju kreću opet jurišne, oživele note o Savi - ...razgonio je bande mrskih zlotvora. Smejući se, kažem - čini se da radio i dalje drže partizani. Kaže jedan od njih, brucoš filozofije - A novine i podkaste drže četnici. Drugi dodaje- Sigurno brate, krindž totalni.
Puni nade i vere da su nekome spasitelji, pomalo i liče na apostole i svece sa imenima dok motaju zastavu Svetog Save. Jedan Luka, drugi Mateja, Marko, pa Petar, Lazar, neki novi apostoli i prometeji nade, čini se još nespremni, golobradi. Ali ono što je sigurno Srbija je budna, Srbija ustala, od svinjaca do palata, i spremna sa njima, za Život Novoga Veka.
Autor N. Zoric
