Malo je tamno

Znam da čekaju neke breze same,
na nas na mene, duše drevne
skrivene šumama Sibira,
i znam da čeka tvoje toplo rame
na kraju ove naše drame,
kad aplauz rastjera maske i sjene
i srce počne u duetu da svira,
kad osvijetlim lilama naš dio svemira,
onaj dio koji mogu da biram.

Moje jutro rano, znam da ću rano
gore, među zvjezdano more,
ako predugo bude tamno
moje srce samo kroz vilenjačke zore
ovoga svijeta,
ako me pruge do tebe
ne budu htjele,
ako me duge od tebe
daleko presele,
ako previše rijeka mostovima zasmeta,
nek me drugi mali svijetovi vesele.

Moja zelena grano, do tebe moje ruke će
il’ među anđele možda poletiće rano
bar da te grle češće,
neko drugi moj život isplešće,
neko drugi braće žuto cvijeće,
nekom je možda preče,
nečije još teže je hladno veče,
možda, hladnije od gvožđa,
ma vjetrovi sjevera sve na kraju pomešće,
ugasiti tuge, pogasiti naše svijeće.

Moje vedro nebo s plavih Karpata,
biće bitaka, rata još za novu sreću,
za tvoje ruke razigrane Bosne,
za tvoj osmijeh Banata,
duše dobre se zbog radosti sreću,
sutra ne znam gdje ću,
al’ znam gdje neću,
daleko od tebe za sva zlata
neiskopana,
za nedjelje blažene, posne
za krila Petra Pana, neću.

Moje žito žuto, sazrelo prerano
jutro nad poljima malo je tamno,
al’ zvjezdane su noći pune želja
u meni zriju male smokve žute,
a ti i ja dobro znamo
te nebeske rute,
gdje je ruka u ruci sasvim dovoljna,
gdje je lako čistog srca doći,
kad je noć za lebdenje bezkrilatih povoljna.

Moje sunce žmirkavo, izmaštano,
za žute leptire, malo vrijeme je tamno,
ali u tamnoj se kriju, znaš sve boje,
ne mogu sam, čekam udvoje
da stegneš mi ruku,
da izmutimo
iz tamne tu sunčano-žutu,
sivo-oblačnu da šećerom kristalnim bijelimo,
sreću kroz suncokrete da naslutimo.
ružičastu sa mahovine jesenje skupimo u ruku,
da se obojeni njome po djetinjstvu selimo,
i pod Venerom dugo zagrljeni prelimo.

Само име

Судбино моја, дани пролазе попут лица
на стазама туђих паркова,
попут јата неких чудних птица,
изнад поломљених младих макова,
преко неких изгубљених ситница
нестајем корацима туђих ратова.

Још треперим, срцем цијелим,
кад ме дотакну твоје ријечи усред зиме,
снијег ме још само весели, кад забијели,
и ништа више још само твоје име
у именику који у мраку свијетли,
прелазим широке ријеке, тјешим се свиме.

И знам да имаш још много вјере,
у дане кад је гербер ноћу мирисао ,
и молим стару мјесечину да спере,
све туге што ти је живот исписао,
вјетар може лишће данима да њише
ал нема те олује што ће да подере
лист на ком кратко пише
да си ти та моја срећна мисао.

И ком да се предам кад ме поразе,
чијим рукама, прстима да бројим грешке,
сва моја јутра самоће на ноћи се одразе,
све моје врхове, снове сад тражим пјешке,
моја крила крај тебе остала да пазе
твоје снене кораке, твоје мале смијешке,
твоје нове до нас стазе.

Као заборављен масалачак између борова
опет остајем кула пијеска послије плиме,
опет само принц порушених дворова
који зна да љубав није само име
из лијепих пјесама, нота пуних молова,
да су то године, дуге тешке године,
само једно име, само топле зиме
пуне скупљене радости, пуне подјељних болова.

Čaršija mala

Danas slutim vremena bolja
opet mi mirišu jelove šume
i polja makova ta medena polja
boje lješnika malog oči mi pune.

Neba su moja još najljepše plava
iako već dugo nema mojih svijeća
u novoj crkvici Petra i Pavla,
još poklanjam drugim čaršijska proljeća,
još mi je duša od svih veća.

Kad ozelene borovi početkom jula
svaka dolina lipa tad mi je bliža,
začujem pjesmu kosova i frula
šum zlatastih žita podno Križa.

I znam da je puna i tuge i mana
ta čaršija mala kad stegne zima
i mnoga srca što su tad sama
slute voljene iz velikih daljina,
u mirisu drva bukovog dima.

Al’ ima dana i Petrovdana
kada se sunce cestom zakotrlja,
kad zacijeli mnogo rana,
i zablista svaka suza i mrlja
na srcu mojih vječnih komšija
tad zagrljaj svaki najljepše prija,
tada se tamo još najljepše sanja.