У оку твоме

У магли јесени,сненим равницама,
сазвјежђу лијево од мале Венере,
тражим праву истину о нама,
да ли ће киша твоје младеже да спере,
прољеће са мога жељног длана.

Пупиш у туђим срцима дању,
онако лијепо као орхидеја,
твој мирис,осјећам у брезовом грању,
пупољку багрема,малих алеја,
у мени процвјеташ ноћу у незнању.

Губим се у свијету бубамара,
и дјетелине процвале с четири листа,
у сну што пут од облака отвара,
до тебе моја пахуљо чиста,
носим срце у ком најљепше блисташ.

Корацима маштовитог дјечака,
прескачем прољећа туђег пољупца,
поред топлог мог камина,
предеш плетеница нашег сунца,
у наручју држиш малог сина.

Роди ми ноћас из своје душе,
док те милујем стихом ове пјесме,
двије ластавице,мале полетуше,
нека се напију са оне чесме,
нашег извора чежње што тече,
што шапуће бајку оног нашег вече.

У десном оку твом је ријека,
знам тајни знак неких прошлости,
неких битака вилењачких предака,
носиш тај печат, тајне храбрости,
за тобом бих до задњег даха.

Ни међу анђеле,ни међу људе,
ноћас не могу,
моје усне заувијек љубе,
к'о восак свети пламте,
путују Теби ил' Богу.