Само име

Судбино моја, дани пролазе попут лица
на стазама туђих паркова,
попут јата неких чудних птица,
изнад поломљених младих макова,
преко неких изгубљених ситница
нестајем корацима туђих ратова.

Још треперим, срцем цијелим,
кад ме дотакну твоје ријечи усред зиме,
снијег ме још само весели, кад забијели,
и ништа више још само твоје име
у именику који у мраку свијетли,
прелазим широке ријеке, тјешим се свиме.

И знам да имаш још много вјере,
у дане кад је гербер ноћу мирисао ,
и молим стару мјесечину да спере,
све туге што ти је живот исписао,
вјетар може лишће данима да њише
ал нема те олује што ће да подере
лист на ком кратко пише
да си ти та моја срећна мисао.

И ком да се предам кад ме поразе,
чијим рукама, прстима да бројим грешке,
сва моја јутра самоће на ноћи се одразе,
све моје врхове, снове сад тражим пјешке,
моја крила крај тебе остала да пазе
твоје снене кораке, твоје мале смијешке,
твоје нове до нас стазе.

Као заборављен масалачак између борова
опет остајем кула пијеска послије плиме,
опет само принц порушених дворова
који зна да љубав није само име
из лијепих пјесама, нота пуних молова,
да су то године, дуге тешке године,
само једно име, само топле зиме
пуне скупљене радости, пуне подјељних болова.