недеља, 1. јун 2014.

Бог не разумије љубав

Одричем се вјечности
тражећи тренутке загрљених 
на мостовима Петрограда,
да се присјетим себе кроз сузе
прије пар хиљада година
мали рибарски чамац пун сна,
на Неви и ти,
и моје руке и чете њежности
што ка љубави, по теби пузе.

Хиљаде мостова и снова који не постоје
у нашим очима расту ноћу,
спајајући народе и Богове,
у бар један живот који разумије машту,
у бар један лијек
за неизлијечиву Јесењинову самоћу,
у бар једну молитву која је довољна
да се разумијемо заувијек.

Ујутру и увече руже замиришу
на бајке о слободи
које се у Русији још душом пишу,
и милиони људи носе те бајке у рукама,
као бакље живота
Милиони људи који не вјерују у Бога
али вјерују у ход по води
преко језера Ладога,
вјерују да милиони очију
што једном љубављу заједно пламте
могу да те, на земљу и на небо врате
кад се вјерује у друга.

А у сумрак,
скривене ћошкове и највеће булеваре
и те руже с мирисом слободе,
пијанци окупају у луду, руску љубав,
својим мокрим очима као мокрим крилима
птица, заробљених на неком другом свијету,
уз шапат - Драги мој роде,
Словенска душа још оно Нешто има.

Бог не разумије ту љубав
као мокре, плаве очи дјевојака које читају
Бојашева и Пелевина у метроу
Између Невског и Пионирскаје,
велики славолуци на улазима у душу града
као велика очекивања што питају,
гдје су хероји због којих се срце не каје,
и она њежност што бива досадна 
ако се због ње не умире.

Не питај никад колико кошта та њежност
са нечијег срца, отпали смо на првој проби,
и први знаци неразумјевања љубави
били су увијек,
руски романи разбацани по соби,
и водка у поноћ без леда,
и дуга тишина послије првог пољупца,
јер већ је хладно кад дрхтиш
над Тучковим мостом
пишући о љубави, као о истини
која се ријетко среће и спомиње,
јер давно је све то рекао гроф Толстој.

Кад те поведем у лавиринте среће
Заборави клупко, савјест и мрвице,
душа назад неће
из загрљаја у којем њежност шкрипи,
и сва се од превелике жеље пуши, 
желим да због нас Бога боли у души
јер не разумије ово словенско срце.

Срамота ме,
пред спомеником Пушкина,
Пред кућом у којој је учио,
На мјесту гдје су су му очи вјечно рањене
остале пуне поноса и дима
У улици у којој је заиста љубио,
Срамота ме што сам икада мислио
Да нешто више, изнад љубави има,

Да је за љубав потребно нешто више сем жене.

п.с.
Бог не разумије љубав,
ни с хиљаду три лица
у супротном у црквама било би сто пут више
икона блиставих светица од бркатих светаца.

Санкт Петербург, Мај 2014.

Нема коментара: