У оку твоме

У магли јесени,сненим равницама,
сазвјежђу лијево од мале Венере,
тражим праву истину о нама,
да ли ће киша твоје младеже да спере,
прољеће са мога жељног длана.

Пупиш у туђим срцима дању,
онако лијепо као орхидеја,
твој мирис,осјећам у брезовом грању,
пупољку багрема,малих алеја,
у мени процвјеташ ноћу у незнању.

Губим се у свијету бубамара,
и дјетелине процвале с четири листа,
у сну што пут од облака отвара,
до тебе моја пахуљо чиста,
носим срце у ком најљепше блисташ.

Корацима маштовитог дјечака,
прескачем прољећа туђег пољупца,
поред топлог мог камина,
предеш плетеница нашег сунца,
у наручју држиш малог сина.

Роди ми ноћас из своје душе,
док те милујем стихом ове пјесме,
двије ластавице,мале полетуше,
нека се напију са оне чесме,
нашег извора чежње што тече,
што шапуће бајку оног нашег вече.

У десном оку твом је ријека,
знам тајни знак неких прошлости,
неких битака вилењачких предака,
носиш тај печат, тајне храбрости,
за тобом бих до задњег даха.

Ни међу анђеле,ни међу људе,
ноћас не могу,
моје усне заувијек љубе,
к'о восак свети пламте,
путују Теби ил' Богу.

Proljeća koja nisu mirisala

Vatre ,opet sanjam one vatre,
moj dom što sija kao zvijezda,
život što se tiho zatre,
u noći dok letim daleko od gnijezda.

I šume,one smaragdne šume,
daleke otete suzama proklete,
u žitu ravnice nekad zašume
dok trčim snom kao dijete,
sjete me na one krive breze,
nožić kojim sam urezivao ime
i na one duge snježne zime
kad se dvopreg u sanke preže.

Vapi li nekad za mnom divlje cvijeće,
poleti li rosa nekad da me nađe,
pali li neko za nas tamo svijeće,
za dane sreće da ne tonu nam lađe.
Po livadama moje kišne duše,
još dotrči šareno telence da pase
i ne znam tad za se kad košava zapuše,
već poželim jedne kožne kajase
da stegnem čvrsto,dječački vrelo
i viknem ’đija’ kroz majčino selo.

Zemlje naših snova suzom su branile,
majke,sestre naše na suzu svikle,
i još nigdje te neslućene tajne sile,
kom su vrbe tužne tih noći nikle,
do nama i našoj rijeci želja,
tragove stradanja niknute iz blata
ne skriše ni grane šumovitih jela.

I suze su moje,i jutra i noći,
natapale strahom,i bolom što pati
sva proljeća,zime što će ipak doći,
kad ostanem sam,bez oca i mati,
k’o list jedne ruže,povjetarac laki,
odnio me skrio iza srećnih oči
i u boji ljeta,jedna pletisanka,
isplela je zavoj što prošlost liječi,
svojom rukom svile,ta nježna bosanka,
sve buduće boli mogla je da spriječi.

Zorile su zvijezde,u osvitu snova
i svitala doba najljepšega cvijeća,
uspavljivao me zov zaljubljenih sova
i miris u kosi njenoga proljeća.

Bezbrižna prostranstva njene tihe duše,
poklonila dom su snovima dječaka
što sanj’o je samo kako sve mu ruše,
i velike vatre malih igračaka.
Osmjehe po njemu,lako je pisala
prstima što nikad nisu takla zlo,
i proljeća sva što nisu mirisala,
zakopala negdje je u njoj znano tlo.

Četiri spomenika

Četiri spomenika

Pahulje kristalne kroz domove puste
sad šibaju sa sjevercem, kroz moju sobu,
a šume borova što biše guste,
klanjaju spaljene u garežu bogu.

Padina bijela gdje skije smo lomili
kao zlato nebrušeno cakli,
jesmo li tada srećni bili,
samo što nismo se nigdje pomakli.

Slutim tamo nema više onog smjeha,
niti po šumskim puteljcima slobodno hode,
dok padaju zvijezde od sjaja do grijeha
po smaragdnim njedrima zemlje ove,

A u toj dolini sreće pogažene,
više ne vidim ime svoje,
oteše mi zivot i oči djetinje.
i moje livade sad drugi kose.

Često osjećam taj poznati miris
zimskog sjena što vije sa zapada,
ne mogu sa tim da se pomirim,
da više nikada, više nikada...

Poznate ljude više ne srećem,
razišle nam se sudbine kao mali klikeri,
a i kad sretnem više ne poznam.
suza im lice u kamen pretvori.

Slutim da ona četiri spomenika
sleđena pod snijegom jedva se znaju,
i neka druga sad dječija lica,
oko njih žmirke se noću igraju,
a ime mog djeda, ispod leda,
sjeća da tu smo bili nekada.

Mojoj Krnjeuši

BILA SI

Tople su noći ova zima februarska,
nema tog mira i mjesta koje volim,
davno su nas oteli iz našeg tajnog carstva,
drsko lišili najljepšeg drugarstva,
novih se zbog prošlosti strašno bojim.

Zorom sanjam tvoja nestašna lica,
što daju mi snagu da idem dalje,
dok cijeloga dana lebdi mi skica
u zjenici koju nebo mi šalje,
kraj ušiju sapuce tvoja tiha pričica.

Lebdim zemljom gonjen i sam,
cijelim podnevom gubim razum u tišini,
dok vrije zemlja plačnom rosom,
vidim taj dlan meki,nježni,
i zamišljam te istom malom.

Slušam kako s mjeseca se prosipa sedra,
i tužne pjesme sto sjećanja vuku,
dolaze u snove,tvoja meka bedra,
ne želim se probuditi,osjetiti muku,
jutra,daljine i vozova sto odlaze.

Prevelika je vasiona,bojim se za nas,
previše drska sudbina za opet,
jos jedan susret,očima izgubljen glas,
od vrelih snova,strah mi otet,
a hrabrost sam davno izgubio,ti znaš.

Maštam,dolaze kiše sa suzama tvojim,
sa zapada,sjevera teku rijeke hladne,
kao moje ruke sto pružam svojim,
dodirima na tebi,i usne sladne,
sate,sekunde u dosadi brojim.

I tek ponekad,razumom pomislim onako,
godine su medju nama duše isto ne ištu
dal' bi sve to bilo lako,
dal' bi te poznao onako pokislu,
sjećaš se one jednom veceri tako..

A lije ta topla kiša proljećna,
i zašto da ne plačem kad bolujem,
kad miriše nekad tvoja kosa smeđa,
kroz zeleno javorje u gradu kojem,
Dunav sječe tugu sto ne osjećaš.

Slijeću mi na dlan bijeli leptiri
noći mi lake,jutra mi teška,
danima smišljam kako da pomirim
dvje obale,dva grada,nebeska je greška,
što te neko drugi bez duše,ljubi.

Sreću se i mrse staze naših zelja,
dok utjehu tražim u pogresnima,
a svake noći srce te sneva,
jer samo ti sve moje si bila,
moja zvijezda,i moja sjena .